Prezime u braku: Lični izbor iznad tradicije i očekivanja

Kada se dvoje ljudi odluči da zajednički započnu život, osim ljubavi i obećanja, pred njima se postavlja i niz praktičnih i simboličnih pitanja. Jedno od najintimnijih, a istovremeno i najjavnijih, jeste pitanje prezimena. Da li ga zadržati, promeniti, dodati? Naizgled jednostavna odluka postaje često žarište duboko ukorenjenih očekivanja, ličnih potreba i društvenih normi. Ovaj tekst ne nudi univerzalni odgovor, već zrcali širok spektar glasova, emocija i razmišljanja koji otkrivaju da je izbor prezimena mnogo više od puke formalnosti - to je čin afirmacije sopstvenog identiteta, poštovanja prema korenima i izraz poverenja u zajedničku budućnost.

Pravo na izbor: između zakona i savesti

Zakon je jasan i daje slobodu: prilikom sklapanja braka, svako od budućih supružnika može zadržati svoje prezime, uzeti prezime partnera, dodati ga na svoje ili, uz dogovor, oboje uzeti neko od ta dva prezimena kao zajedničko. Teoretski, sve je jednostavno. Praksa, međutim, često nosi dodatni teret tradicije, porodičnih očekivanja i društvenih komentara. Kao što je jedna učesnica diskusije primetila, čak i službenici u matičnim uređenima ponekad deluju iznenađeno kada se par odluči za opciju koja odudara od uobičajenog "podrazumeva se" da žena uzima muževljevo prezime. Ovakvi susreti jasno pokazuju koliko je važno biti informisan i svestan svojih prava, kako bi lični izbor zaista bio ličan, a ne samo slepo pridržavanje ustaljenog obrasca.

Mnoge žene ističu da su svoj stav o prezimenu formirale davno, još u mladosti, i da su ga kasnije samo potvrdile. "Od kako sam prvi put pomislila da ću se udati, znala sam da se svog prezimena neću odreći," kaže jedna od njih. Ovakva unutrašnja sigurnost čini ih otpornijim na spoljašnje pritiske, bilo da dolaze iz užeg okruženja ili šire zajednice. Ključno je komunicirati svoje stavove partneru na vreme, kako bi odluka bila rezultat razumevanja, a ne iznenađenja ili, još gore, sukoba pred sam venčanje.

Emotivni i simbolički teret dva slova više

Za mnoge, prezime je mnogo više od niza slova na ličnoj karti. Ono je deo identiteta, uspomena na detinjstvo, veza sa porodicom i korenima. "Moje prezime me podseća na babu, dedu, detinjstvo i sve lepo što sam doživela kao dete i devojka," ističe jedna mlada. Zadržati svoje prezime ne znači nužno odbaciti muževljevo ili novu porodicu; često je to način da se očuva kontinuitet sopstvene priče. Dodavanje muževljevog prezimena na svoje postaje onda simboličko ujedinjenje dve priče, dve porodice u jednu zajednicu. "Dodala sam prezime supruga iz poštovanja prema njemu i želje da jednoga dana moja deca budu ponosna na svoje prezime," objašnjava druga.

Međutim, emotivni razlozi mogu ići i u drugom smeru. Neke žene, posebno one koje su jedinice ili nemaju braću, doživljavaju pritisak da "produže lozu" očevog prezimena. Iako je osećaj razumljiv, važno je razumeti da prezime, kao i porodično nasleđe, nije isključivo vezano za mušku liniju. Deca nose genetsko nasleđe oba roditelja, bez obzira na prezime. Kao što jedna učesnica diskusije primećuje: "Prezime se ne gasi njenom udajom... to je potpuno pogrešan razlog da roditelji budu razočarani."

Pritisak okoline: od aplauza do zvižduka

Jedan od najboljih pokazatelja društvene uslovljenosti ove teme je reakcija gostiju na samom venčanju. Učesnici diskusije dele iskustva koja variraju od "gromoglasnog aplauza" kada mlada izjavi da uzima muževljevo prezime, do bukvalnog "zviždanja i zavijanja" ako ona to ne uradi ili odluči da zadrži svoje. Ove reakcije, pozitivne ili negativne, otkrivaju koliko je društvo još uvek investirano u tuđe lične odluke. "Odmah znaš kakvi su ti svatovi ako ti se tako nešto dogodi," komentariše jedna osoba.

Takvo nameštanje tuđih života nije nova pojava. Kao što Branislav Nušić rečito kaže u svom delu, pozivajući "svet" da upravlja tuđim domovima, mi na Balkanu često više volimo da vodimo tuđe brige nego svoje. Borba za ličnu autonomiju i pravo na sopstveni izbor je stalan poduhvat u okruženju koje svaku devijaciju od norme doživljava kao izazov. "Ljudi koji se mešaju u tuđe živote su vrlo nezadovoljni svojim i duboko nesrećni," zaključuje jedna od diskutantkinja, naglašavajući važnost emocionalne nezavisnosti.

Brak kao dogovor, ne teritorijalni rat

U srcu zdrave odluke o prezimenu leži dogovor i međusobno poštovanje. Brak koji počinje ultimatumom ili prinudom u vezi sa tako ličnom stvari kao što je ime, nosi seme nezadovoljstva. "Ljubav treba da bude obostrana. Ljubav je međusobno poštovanje. U ljubavi nema podrazumevanja običaja ni tradicije," podseća jedan glas. Muškarci koji ne vide problem u tome da njihova partnerka zadrži svoje prezime, ili čak podržavaju tu ideju, ističu se kao primer promene u svesti. S druge strane, i žene koje svesno biraju da uzmu muževljevo prezime, čine to iz ličnog uverenja, a ne iz osećaja obaveze. "Promenila sam prezime jer sam osećala da tako treba, nekako mi je bilo ispravno i vuklo me ka tome," kaže jedna od njih.

Zanimljivo je da se u diskusiji pojavljuje i pitanje zašto se nikada ne razmatra opcija da muškarac uzme ženino prezime, ili da par zajednički izabere potpuno novo. Ove alternative, iako retke, dodatno osvetljavaju neravnotežu u tradicionalnim očekivanjima i podstiču na razmišljanje o braku kao istinskom partnerstvu.

Praktične zapreke: birokratija i svakodnevnica

Osim emocionalnog i društvenog aspekta, promena prezimena nosi i značajne praktične izazove. Zamena lične karte, vozačke dozvole, pasoša, bankovnih računa, diploma, sertifikata - sve to zahteva vreme, novac i strpljenje. Neke žene ističu da su se upravo zbog ovih administrativnih muka opredelile da zadrže svoje prezime, posebno ako su već izgradile karijeru i profesionalni identitet pod njim. "Zbog pravnih zavrzlama nisam dodala na venčanju, ostalo je moje... dok ne isteknu ova dokumenta koja imam, ne menjam ništa," objasnjava jedna osoba. Ova praktična razmatranja podsećaju nas da je život u braku niz svakodnevnih odluka, a idealne odluke često moraju da se usklade sa realnošću.

Zaključak: Snaga sopstvenog glasa

Rasprava o prezimenu u braku je, u suštini, rasprava o slobodi, identitetu i poštovanju. Ona otkriva koliko smo kao društvo još uvek vezani za patrijarhalne šablone, ali i koliko pojedinci i parovi sve hrabrije kroče sopstvenim putem. Najvažnija poruka koja proizilazi iz mnoštva iskustava je da ne postoji ispravan ili pogrešan izbor, postoji samo tvoj izbor.

Bilo da se neko odluči da zadrži, promeni ili spoji prezimena, klijuč je da ta odluka proizilazi iz sopstvene želje, u dogovoru sa partnerom, a ne iz straha od osude ili želje da se ispuni tuđa očekivanja. Kao što je jedna učesnica rekla: "Radite samo onako kako vi osećate da treba. Pustite i muževe i roditelje i sve ostale. Samo slušajte sebe, tj. svoje srce, i nema greške." Na kraju, najlepši brak je onaj u kojem oba partnera osećaju da mogu biti potpuno onakvi kakvi jesu - sa svim svojim imenima, prezimenima i pričama koje sa sobom nose.

S na sebe se vrati i od sebe kreni uvek.